Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ


Ma­na­stir Da­vi­do­vi­ca na­la­zi se kod Bro­da­re­va, is­pod Pri­je­po­lja sa cr­kvom po­sve­će­nom Bo­go­ja­vlje­nju. Po­di­gao ju je Ne­ma­njin unuk, sin Vu­ka­nov, Di­mi­tri­je kao mo­nah Da­vid. Ma­na­stir je po­dig­nut 1281–1282. go­di­ne. Lo­ka­ci­ja sa­mog ma­na­sti­ra bi­la je po­zna­ta od ra­ni­je, ta­ko da se po­mi­nje sa­hra­nji­va­nje i pri­je po­di­za­nja sa­me cr­kve. To sa­op­šta­va­ju Ćo­ro­vić i Lju­bin­ko­vić u ra­du „Is­ko­pa­va­nja Da­vi­do­vi­ce”.
„Sve­tim vo­da­ma Li­ma vra­ća­ju se mno­gi is­tra­ži­va­či, na­uč­ni­ci, pu­to­pi­sci. Ve­li­ki do­pri­nos is­tra­ži­va­nji­ma da­je i Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umet­no­sti, či­ji sa­rad­ni­ci če­sto bo­ra­ve na Li­mu, od Gu­si­nja do Me­đe­đe. U svo­jim dnev­ni­ci­ma, ovi is­tra­ži­va­či za­bi­lje­ži­li su uti­ske i no­va sa­zna­nja o Gra­di­ni, sta­rom gra­du Mi­lo­šev­cu, osta­ci­ma cr­kve Ru­ži­ce, o Sa­vi­noj is­po­sni­ci, Ko­vin­gra­du, Bro­da­re­vu i Da­vi­do­vi­ci, Ko­zni­ku, Zvje­zdu i Or­li­ću, grob­ni­ca­ma i Ku­ma­no­vi­ci, Za­vi­no­gra­đu i Cr­kvi­ni, pu­stoj cr­kvi i ma­na­sti­ri­ma od Plje­va­lja do Bi­je­log Po­lja, uz­vod­no uz Lim sve do Pla­va i Gu­si­nja, gdje je u ras­ko­ši cvje­ta­la sred­njo­vje­kov­na srp­ska dr­ža­va u do­ba sve­to­rod­ne di­na­sti­je i vla­da­ra Ne­ma­nji­ća. Po­seb­nu pa­žnju is­tra­ži­va­ča pri­vla­či­la je za­du­žbi­na Ne­ma­nji­nog unu­ka, žu­pa­na Dmi­tra (u mo­na­štvu Da­vi­da). Da­vi­do­vi­ca je do 1996. go­di­ne bi­la u ru­še­vi­na­ma, a ta­da je po­če­la ob­no­va u or­ga­ni­za­ci­ji Re­pu­blič­kog Mi­ni­star­stva kul­tu­re Sr­bi­je i Mu­ze­ja u Pri­je­po­lju. Pro­na­đen je ugo­vor o grad­nji ko­ji go­vo­ri da su je gra­di­li pri­mor­ski maj­sto­ri oko 1282. go­di­ne, ka­da je Bro­da­re­vo pri­pa­da­lo žu­pi Lju­bo­vi­đa, ka­sni­je po­zna­ta kao Vra­neš u do­li­ni ri­je­ke Lju­bo­vi­đe. Mo­nah Da­vid, pre­ma du­bro­vač­kim iz­vo­ri­ma, za­klju­čio je 30. av­gu­sta 1281. go­di­ne sa Du­brov­ča­ni­nom De­si­nom De Ri­sa ugo­vor o po­di­za­nju ove cr­kve o če­mu je pi­sao i isto­ri­čar Vla­di­mir Ćo­ro­vić još 1932. go­di­ne. Po­sli­je če­ti­ri i po vi­je­ka Da­vi­do­vi­ca je ob­no­vlje­na. Pri­li­kom ob­no­ve u cr­kvi su na­đe­ne tri nad­grob­ne plo­če. Pr­va nad gro­bom ve­li­kog žu­pa­na Vra­ti­sla­va, dru­ga nad gro­bom nje­go­vog si­na Vrat­ka, a na tre­ćoj je ukle­san grb Vu­ka­no­ve po­ro­di­ce pra­zan štit u me­da­ljo­nu. Od fre­sa­ka je osta­lo ne­što ma­lo, uglav­nom u pot­ku­pol­nom di­je­lu i na gor­njim po­vr­ši­na­ma zi­do­va sje­ver­ne ka­pe­le po­sve­će­ne sve­tom rat­ni­ku Di­mi­tri­ju, kti­to­re­vom ime­nja­ku pri­je za­mo­na­še­nja. Po­da­ci o po­čet­ku grad­nje Da­vi­do­vi­ce na­la­ze se i u tur­skim iz­vo­ri­ma – def­te­ri­ma iz 16. vi­je­ka. U pr­voj po­lo­vi­ni 16. vi­je­ka ma­na­stir se po­mi­nje pod na­zi­vom Da­vi­dik, kod se­la Bra­ji­na Lu­ka, pre­ma po­pi­su iz 1571. go­di­ne u ma­na­sti­ru su bo­ra­vi­la tri ka­lu­đe­ra: Gri­go­ri­je, Mar­da­ri­je i Za­ha­ri­je ko­ji su Tur­ci­ma pla­ća­li po 200 ak­či po­re­za plus de­se­ti dio od ži­ta­ri­ca.
An­tro­po­lo­škim na­la­zi­ma, po mi­šlje­nju po­zna­tog an­tro­po­lo­ga Živ­ka Mi­ki­ća, pro­fe­so­ra Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta iz Be­o­gra­da, iz kom­plek­sa ma­na­sti­ra Da­vi­do­vi­ca od­go­va­ra­ju­ća pa­žnja da­ta je ne­dav­no, a sa­dr­žaj pr­vog pri­lo­ga an­tro­po­lo­ških is­tra­ži­va­nja či­ne ske­let­ni osta­ci iz dvi­je is­tra­ži­vač­ke kam­pa­nje. Ljud­ski ske­le­ti ot­kri­ve­ni pri­li­kom is­ko­pa­va­nja ob­ra­đe­ni su sa­vre­me­nom me­to­do­lo­gi­jom bi­o­fi­zič­ke an­tro­po­lo­gi­je, što da­je zna­čaj da­ljim is­tra­ži­va­nji­ma oste­o­lo­ških na­la­za iz Da­vi­do­vi­ce. Po to­me se za­klju­ču­je da je ovaj ma­na­stir imao ne­ku vr­stu pri­hva­ti­li­šta za une­sre­će­ne lju­de.
Po­li­mlje, gle­da­no isto­rij­ski, ge­o­po­li­tič­ki, ge­o­graf­ski i kul­tur­no je ve­o­ma va­žno pod­ruč­je jer se na­la­zi na ve­o­ma osje­tlji­vom pod­ruč­ju na me­đi i raz­me­đu mno­gih car­sta­va i dr­ža­va, ali i na ve­o­ma va­žnim sa­o­bra­ćaj­ni­ca­ma i dru­mo­vi­ma, ka­ko onih što idu od sje­ve­ra pre­ma ju­gu, ta­ko i onim što vo­de od is­to­ka pre­ma za­pa­du. Sto­ga ve­li­ko ne­i­mar­stvo u sred­njem vi­je­ku ob­u­hva­ta ne sa­mo cr­kve i za­du­žbi­ne, već i mno­ge gra­do­ve i utvr­đe­nja. Sem Da­vi­do­vi­ce, ju­žno od nje se na­la­zi ma­na­stir Mi­li na te­ško pri­stu­pač­nom mje­stu. O nje­go­voj pro­šlo­sti se ma­lo zna. Pr­vi put se po­mi­nje 18. ok­to­bra 1413. go­di­ne kao cr­kva, a kao ma­na­stir po­sve­ćen Sve­toj Tro­ji­ci po­mi­nje se u za­pi­su na jed­nom je­van­đe­lju ko­je je 1687. go­di­ne ma­na­sti­ru pri­lo­žio ne­ki To­dor. Pret­po­sta­vlja se da je ma­na­stir opljač­kan 1688. go­di­ne i da je je­van­đe­lje do­spje­lo u tur­ske ru­ke, ali ga br­zo ot­ku­pio je­ro­mo­nah Ava­kum – brat igu­ma­na ma­na­sti­ra Mi­ha­i­la.
Zna­ča­jan u bje­lo­polj­skom kra­ju je i ma­na­stir Pod­vrh smje­šten na po­kre­nu­tom te­re­nu iz­me­đu kr­ša zva­nog Vrh i li­je­ve oba­le ri­je­ke Bi­stri­ce bje­lo­polj­ske, na ula­zu u nje­no iz­vo­ri­šte Đa­lo­vi­ća kli­su­ru. Na gru­me­nu Sve­tim Du­hom oso­lje­ne ze­mlje iz­me­đu sti­je­nja i vo­de, iz­me­đu Pe­šte­ra u ka­me­nim vr­ho­vi­ma i vr­le­ti­ma i ri­je­ke u ka­me­nim zi­do­vi­ma uskog ka­za­na, osva­nuo je u osvit se­dam­na­e­stog vi­je­ka. Ma­na­stir se na­la­zi 25 ki­lo­me­ta­ra od Bi­je­log Po­lja i po­sve­ćen je Sve­tom Ni­ko­li. Ova cr­kva je pro­stor­no i kon­struk­ci­o­no ri­je­še­na ta­ko što je or­ga­ni­zam jed­no­brod­ne ku­po­le cr­kve ugra­đe­ne, ugra­đen u jed­nu jed­no­brod­nu cr­kvu sa boč­nim lu­ko­vi­ma pri­slo­nje­nim uz boč­ne zi­do­ve. Jed­no­brod­ni pro­stor na­o­sa iz­di­je­ljen je u tri tra­ve­ja, od ko­jih sre­di­šnji, dva pu­ta ši­ri i kva­drat­ne osno­ve nad­vi­su­je ka­lo­ta sle­pog ku­be­ta bez tam­bu­ra. Ka­lo­ta se osla­nja na pan­da­ti­ve, a ovi na lu­ko­ve i pi­la­stre. In­te­re­sant­no je rje­še­nje pro­la­za iz na­o­sa u pre­sko­mi­di­ju ko­jim je gra­di­telj po­ka­zao sna­la­žlji­vost u eko­no­mi­ji pro­sto­ra i sta­tič­ki smje­lo iz­vo­đe­nje. Pro­sko­mi­di­ja i đa­ko­ni­kon ima­ju vi­še na is­toč­noj stra­ni kao što je uobi­ča­je­no. Uz za­pad­ni zid na­o­sa, isto­vre­me­no je po­dig­nu­ta ne­što ni­ža pri­pra­ta po­lu­o­bli­ča­sto iz­ve­de­na. Iz­nad nje je u ma­lom pro­sto­ru do vi­si­ne na­o­sa smje­šte­na skriv­ni­ca u ko­ju se ula­zi kroz otvor na sje­ver­nom zi­du za­pad­nog tri­ve­ja. Ulaz u skriv­ni­cu po­kri­va osli­ka­ni dr­ve­ni ka­pak te se ne pri­mje­ću­je. Tu su skla­nja­ne cr­kve­ne dra­go­cje­no­sti u ne­volj­nim vre­me­ni­ma. U jed­noj pre­o­sta­loj drev­noj škri­nji sa­ču­va­no je uz dru­ge ru­ko­pi­se i knji­ge i zna­me­ni­to Di­vo­še­vo je­van­đe­lje.
Za­pad­na fa­sa­da cr­kve, vi­so­kog tro­u­gla­stog za­ba­ta, ukra­še­na je fre­ska­ma. Fre­ske u Sve­tom Ni­ko­li u Pod­vr­hu ra­dio je sli­kar pop Stra­hi­nja iz Bu­di­mlje. Stra­hi­nja se u Pod­vr­hu pot­pi­sao kur­zi­vom na po­vr­nu­toj ivi­ci svit­ka ko­ji dr­ži Ar­han­đel Ga­vri­lo pri­kla­nja­ju­ći se Bo­go­ro­di­ci Oran­ti u ap­sid­noj kon­hi. Ži­vo­pis Pod­vr­ha je u cje­li­ni Stra­hi­nji­no dje­lo. Stra­hi­nja je vje­što ras­po­re­dio kom­po­zi­ci­je ve­li­kih pra­zni­ka i mno­štvo po­je­di­nač­nih fi­gu­ra sve­ti­te­lja po zi­do­vi­ma ove ma­le cr­kve...
Na­sta­vi­će se